Autor: Miljenko Smoje
(Dalmatinska pisma)
Volija san lito, želija ga, čeka, radova mu se, toko san ga volija da san blagoslivja i mušice i komarce. Neka zunzu – vika san – jer je i to sinjal lita. A sad lito više ne volin, jer se skroz prominilo, prokurbalo, deformalo. Od oni lipi liti koje san ja volija malo je ča ostalo. Pogrubila su naša lita, živi koluri su požmarili, litnji lipi vonji su se izgubili – samo je smrad osta. Ježivi je to štađun, pogotovo u gradu, a pogotovo u Splitu. Pritiska sparina, danima, nedijan se već živa nespušća ispod trideset gradi, sparina se spojila s benzinon, načičala, naspugala se arja kemije;
Dimi i krabi se asfalt i svaki dan vučedu priko grada razbijene tonobile, škicanu, zgužvanu latu poprskanu krvju i košćican, i očevidac će van pričat da je to bija taki sudar da su šoferu oči izletile. Letidu bolnička kola i sirena obznanjuje da je jopet nikoga inkolpalo. A malo su pri proletili vatrogasci: jopet je nidir šuma gorila. Arja je teška, gusta, smrad i oganj dišeš i uvik su ti gorka justa. I cili je grad pun ambalaže. Isprid svake prodavaonice, isprid svakog bufeta visoko uza zide stivane plastične kašete pune botilji i bočic. Kilometri kašet, milijuni botilji. I svuda kamion iz kojega je iskrcajedu nove pošiljke.
U svakome portunu upalile se kante za škovace. Vonja jutina. Smrad te prati uza skale, uliza je s tobon kad otvaraš vrata. A mušic nima, sve su pokrepale. Svit po gradu gre ka ošamućen. Nikor nikogane vidi. Usrid dana, nasrid Pjace, ferma se čovik s boršeton, uredan, naizgled skladan, ozbiljan čovik i zapini pa drži govor. Viče, priti, škripje zubima, pa trče i stane i jopet prititi. A svit se okolo smije. A uvečer, od noći, trčedu nike žene, jauču, plaču i bižidu. Atroke gitare i serenade ispod ponistre! I noći pune bile razbludne misečine. I mladost je lina, mlitava, puna kemikalije. I nešti te njijove današnje litnje razblude? Čičadu se pošentadan, po ulican, stiskadu se, a ona i on u debele farmerice. A u ona prava mirišljiva lita ja san minja mudante dva puta na dan jer nikad nisan zna u koju ću posteju svršit. A sad ji minjan bez ikakvoga smisla i gušta jer jedino me more vidit likar ako me inkolpa, pa me u ošpidal odvedu. I more gre sve šporkije. Svita je na banj sve više. I banji smrdidu. Autobusi put banji krcati. Čovik na čovika. Slipjene košuje, jutkasti vonj mesa i žene koje da je dupo bakalaru. Svi se u autobusu karadu. Kondukterka ništo viče, a putnici u zboru odgovaradu beštimjan… Juske riči više nima. Jusku rič moš jedino čut na večerima poezije.Interesantno je to da se danas ti recitali ne držidu više u tvorničke hale, nego u kloštarima samostanskin za pedeset finiji gledalac. A koncerti po crikvan.
Još u sridnjemu viku umjetnost je utekla iz crkvi i samostani, a evo sad se jopet u nji vraća. Na peškariju, na bile kamene ploče, samo japanske lignje, pobilile, požutile, popigavile od pustoga smrzavanja i odmržavanja, raspadaju se na ploču ka na mizu.
A na pazar došle naranče. Bitka za naranče.Najgore suve naranče, od koji se kora ne lupi, koje fet nimaju – dvi ijade kil. A praske dvi i po ijade. A fažolet dvi ijade. Žene koje prodajedu na pazaru postale su teoretski potkovane. Jedan dan kil fažoleti dvi ijade, jedan dan ijadu manje od ijade. Pitaš li kako tomore bit, odgovaradu ti da more jer danas vladaju zakoni ponude i potražnje. Poznajen jednoga našeg iseljenika-povratnika koji živi u Split s amerikanskom penzijom. Niki dan mi govori da se misli jopet vratit u Nevijork jer je u Split velika skupoća. Nikad neću razumit kako to da se smidu jemat privatni bufeti, privatni oteli, privatne radionice kamale tvornice, privatne bikarije, privatne pekarne, samo se privatno ne smi prodavat voće i povrće, kapula i kumpir. I zlato moš privatno prodavat, ali butižicu od krumpiri i fažoleta privatno držat ne moš. I cviće moš privatno prodavat, i papagale i leroje, moš jemat i service i mali škver, sve moš jemat, zasve ćeš dobit dozvolu – samo ne za kumpire i fažol prodavat. Ko će znat ča je mislija zakonodavac, koga je tija štitit, u šta je infiša? Sva srića da je počelo prvenstvo u balunu. Da svit malo živne, da se razbudi. Fala dragome bogu da su svršile i litnje igre i recitali po samostanskim kloštrima i koncerti prid oltarima, jer trista puti mi je draže čut kad masa na istoku piva ‘Marjane,Marjane’ i grmi – gol! Goooool! Fali još jedna lipa obilata kiša da ispere arju da udune smrad i vonje benzina, late i kanti. Dodijala su škicana auta, bolnička i vatrogasna kola, japanske lignje, naranče i fažolet po dvi ijade kil. Bidan i oni čovik s boršetom koji zapini i tišći govore i zubima škripje, a svit se okolo smije. I bidne jadne crne žene koje noću jauču i plaču i uvik nikor za njima trče. Barenko milicioner koji ji gre spasit. A one još brže bižidu i trče jer mislidu da ji progoni.
