Razgovor fra Janka Bubala s vidjelicom Vickom:
Fra Janko – I, kad je to tako, daj ispripovijedaj mi kada i kako je došlo do prvoga ukazanja? Najprije reci kada je to bilo?
VICKA – Fra Janko, ta, to barem svak zna, ali evo kad oćeš: prvo ukazanje je bilo na Ivanjdan, 24. 6. 1981. godine.
Fra Janko- Znaš li , barem otprilike, u koliko sati?
VICKA – Nekako iza pet popodne.
Fra Janko – Sad mi reci nešto opširnije kako se to dogodilo i kako si se ti tu našla?
VICKA– Ma, to je duga priča. Oću li pričat sve ili samo ono glavno?
Fra Janko – O svemu. I to: što više, to bolje, da bi nam jednom taj, da tako kažem, sudbonosni čas bio što jasniji.
VICKA – Dobro. Ja ću govorit, ali ti mi moraš pomagat svojim pitanjima, jer ko zna kud ću ja otići…
Fra Janko – Dobro, Vicka. Ja ću ti sigurno i dosaditi svojim pitanjima, ali daj ti počni!
VICKA– Pa, evo, ovako: Kako i znaš, taj dan bila je svetkovina. Ali ja nisam išla na misu jer sam morala ići u Mostar na ‘produžnu’ nastavu.
Fra Janko- Kakvu produžnu nastavu?
VICKA – E, bila sam pala iz matematike, pa su nas zvali na tu produžnu.
Fra Janko- Dobro. A onda?
VICKA – Došla sam kući nekako ako podne. Bila je strašna vrućina i stiska u autobusu, pa znaš kako je.
Fra Janko – I, onda?
VICKA– Kad sam se malo odmorila, nešto sam jela i zaspala. A malo prija toga naišle su k meni Mirjana i Ivanka. Mi smo se već izjutra bile dogovorile da ćemo prid mrak malo izać na. šetnju. Mi srno ti uvijek bile zajedno.
Fra Janko – Dobro. Pa onda?
VICKA – Ja sam slatko zaspala. Dosta sam spavala, a onda me je probudila sestra Zdenka. I, varala me je, da odmah ustanem, da ću zakasnit u školu. I, tako.
Fra Janko – Biva, bila si se teško razlijenila?
VICKA – Ma nisam se baš tako razlijenila, nego eto šta ću.
Fra Janko- A, onda?
VICKA – Ustala sam, obukla se i pošla tražiti Ivanku i Mirjanu.
Fra Janko – Gdje si ih tražila?
VICKA – Najprije sam pošla u Jakišine matere. Ona je Mirjanina tetka, pa mislim, sigurno su tu.
Fra Janko – I, tu si ih našla?
VICKA – Ne, ne! One su bile tu, ali su onda otišle ko na šetnju, a njoj su rekle da one odoše onim makadamom k Čilića kućam, a kad ja dođem, da iđem za njima.
Fra Janko – Tako je to onda i bilo?
VICKA– Jest. Ja sam malo pošla tim makadamom i ugledala sam nji dvi i malu Milku Filipovu. Sve tri su se u nešto zabuljile i nekakve ko poplašene. Mašu mi rukom da dođem. Ja požurim, ali nešto mi čudno… U što su se one tako zabuljlile!?
Fra Janko- A u što?
VICKA– Kad sam došla do nji, one mi sve uglas kažu: »Vicka, eno Gospe!« Ma, šta je njima? Kakve Gospe! Ja sam stvarno pomislila da one vide zmiju, pa da me varaju. Zgrabila sam papuče s nogu i pobjegla bosa – ko luda.
Fra Janko- Kamo si pobjegla?
VICKA – Pa, dolje kućama. Da kud ću!
Fra Janko- I, tako ti toga dana nisi ništa vidjela?
VICKA – E, čekaj. Nisam ja još svršila.
Fra Janko- Pa, dobro. Hajde pričaj!
VICKA – Ja sam se dolje nad kućama zaustavila i udarila u plač. Samo bi plakala. Kako se oni igraju s Gospom! I, tako. Nisam znala ni kud bi ni šta bi.
Fra Janko- Tako si valjda onda otišla kući?
VICKA – Ne, ne. Dok sam ja tu bila, naišla su ona dva Ivana.
Fra Janko- Koja dva Ivana?
VICKA – Ivan Stankov i Ivan pok. Joze. Nosili su nešto jabuka u jednoj najlonskoj vrećici.
Fra Janko – I, valjda te pomudlili jabukama?
VICKA – Jesu, ali meni nije bilo do jabuka. Nego, samo mi se vrtilo u glavi ono »eno Gospe«.
Fra Janko- A što se najposlije »izvrtilo«?
VICKA– Ja sam kroz plač zamolila Ivana Stankova, da odemo gori k onim trima što kažu da vide Gospu. Ivan me je posluša, i pošli smo gori. Jasam mu govorila: »Ne moramo je mi vidit, ali da odemo… «
Fra Janko- Ivan te je valjda poslušao?
VICKA – Pa, je – da šta je!
Fra Janko – A kad ste došli gore?
VICKA – Oni su nam pokazivali gdje je Gospa. I, onda smo je i mi ugledali. Ivan je odmah pobjegao preko ograda. Bacio je i jabuke i sve.
Fra Janko – A ti?
VICKA – Ja sam ostala i gledala.
Fra Janko- A šta si zapravo vidjela?
VICKA – Pa, vidjela sam ko neku divnu djevojku s djetetom u naručju. Stalno ga je nešto ko otkrivala i pokrivala. I, mavala nam je rukama da dođemo k njoj.
Fra Janko – A vi? Je li itko išao?
VICKA – Niko! Ko je smio od stra i pomislit?
Fra Janko- A zašto vam je pakazivala to dijete?
VICKA – Ko zna! Možda da ga bolje vidimo.
Fra Janko – I koliko si ti tako tu ostala?
VICKA – Ne znam pravo. Možda pet-šest minuta. I onda sam opet pobjegla.
Fra Janko – Kamo?
VICKA – Kući da kud ću! Bila sam strašno radosna ali i uplašena. Bilo me je stra, a bilo mi i drago.
Fra Janko – A šta, kad si došla kući?
VICKA – Zavalila sam se u otoman i stalno sam plakala. Samo mi se plakalo, plakalo.
Fra Janko – A kako se tu tada kod Gospe našla mala Milka Filipova?
VICKA – Ma, nije to važno. Sad bi morala početi priču opet iz početka.
Fra Janko- Ne priču, nego reci, ako znaš, samo to, jer i to je zanimljvo.
VICKA – Dobro. Evo, vako: Kad su Ivanka i Mirjana bile otišle na šetnju, Ivanka je odjednom ugledala Gospu i rekla je to Mirjani. A Mirjana joj je rekla: »Ajde, kakva Gospa – oklen će se nami ukazati Gospa!«
Fra Janko – Mirjana je, biva, tada nije ni vidjela?
VICKA – Ne, ne. One su onda pošle kući tražit mene, ali na ulazu u selo, srela ji je mala Milka i zamolila da pođu s njom, da puste iz ograde ovce.
Fra Janko- A čije su bile ovce?
VICKA – Milkine, jer ni Ivanka ni Mirjana nisu tada uopće imale ovaca.
Fra Janko – I, šta onda?
VICKA – Milka je pustila ovce, i onda su se zajedno vraćale u selo.
Fra Janko – Dobro. Vratile se u selo i…
VICKA – Ma, čekaj! Nije to baš tako.
Fra Janko- Šta li je sad?
VICKA – Evo, šta je: Dok su se one vraćale u selo, Ivanka je opet ugledala Gospu na istomu mjestu. Rekla je to njima. One pogledaju: vide je i one. – Gospa, i gotovo! Iza toga sam onda stigla i ja, a već sam ti rekla šta je i kako je onda bilo.
Fra Janko- To je dobro. Nego, reci mi: kako se tu našao Ivan pok. Joze?
VICKA – E, on je bio s onim Ivanom Stankovim. I kad smo mi pošli gori, i on je pošao za nami.
Fra Janko – A je li on išta vidio?
VICKA – Vidio je i on, ali nije jasno ko mi.
Fra Janko – Je li itko tada išta čuo da vam je Gospa govorila?
VICKA – Nije nitko ništa, samo smo vidili da nam je mavala rukama da dođemo. I pokazivala nam je ono dijete.
Fra Janko – Dobro. A je li Gospa tada svakomu izgledala isto?
VICKA – To ne znam. Bila je dosta daleko, pa…
Fra Janko – Ti si se, kako si rekla, vratila kući prije Ivanke i Mirjane.
VICKA – Malo prije. Gospa je otišla, onda i one kući.
Fra Janko – A što kod kuće? Jeste li išta od toga drugima pripovijedali?
VICKA – Pa, da šta smo nego pripovijedali!
Fra Janko- A oni?
VICKA – Bilo je svašta! Neko je možda i povjerovao, neko se čudio, neko je to tumačio vako, nako onako; da je to bio »leteći tanjur«. I, tako. Ma, svašta se govorilo.
Fra Janko – I, tako se onda otišlo na spavanje?
VICKA – Pa, da kud ćeš! Trebalo je ujutro zorom brati duvan, čuvati stoku. I, svašta. Znaš kako je!
Fra Janko – Dobro. A još ovo: Kako je Ivanki palo na pamet, da tu svijetlu djevojačku Pojavu odmah nazove Gospom? Kako nije na štogod drugo pomislila?
VICKA – Ja to ne znan. A na koga će pomislit? Divna mlada majka s dijetetom. Kruna oko glave. Gospa ko Gospa!
Fra Janko- Dobro. Onda ćemo i mi od sada tu svijetlu Pojavu slobodnije nazivati Gospom.
medjugorje.info
Be the first to comment